islom-instituti@umail.uz         71-227-42-37
Мақолалар

Бўлимлар

Вооружённые Силы Республики Узбекистана защитники мира, справедливости и спокойствия общества

В исламе защита жизни человека, сохранение мира, обеспечение справедливости и предотвращение смуты относятся к числу высших ценностей. Всевышний Аллах в Священном Коране возвышает достоинство человека, призывает к миру, порядку и ответственности за судьбу общества. Именно в этом нравственном измерении следует рассматривать роль Вооружённых Сил Республики Узбекистан – как важнейшее государственное звено, стоящее на страже спокойствия народа, территориальной целостности страны и устойчивого развития общества. С первых лет независимости формирование национальной армии в Узбекистане стало не только политической и стратегической задачей, но и глубоко нравственной миссией. Создавая собственные Вооружённые Силы, государство исходило из понимания того, что мир, безопасность и стабильность являются необходимыми условиями для духовного и интеллектуального развития общества, сохранения религиозных ценностей, свободного исповедания веры и воспитания молодёжи в духе высоких идеалов. Сегодня Вооружённые Силы Республики Узбекистан представляют собой современную, профессиональную и высокоорганизованную структуру, деятельность которой носит исключительно оборонительный характер. Главной целью армии является не война, а предотвращение угроз, защита мирной жизни, охрана границ и обеспечение условий, при которых граждане могут спокойно трудиться, получать образование, воспитывать детей и совершенствоваться духовно. Особое внимание в системе военного строительства уделяется человеческому фактору – воспитанию военнослужащих как не только профессионалов, но и нравственно зрелых личностей. В армии последовательно формируется понимание служения как миссии – высокой ответственности, доверенной обществом и государством. Военнослужащий призван быть примером дисциплины, честности, самообладания, уважения к закону, старшим и традициям, что полностью созвучно исламским этическим принципам. Развитие военного образования в Узбекистане также строится на комплексном подходе. Наряду с технической и тактической подготовкой большое значение придаётся духовно-нравственному воспитанию, формированию мировоззрения, основанного на уважении к человеческой жизни, межнациональному и межконфессиональному согласию, ответственности перед народом. Будущих офицеров воспитывают в духе патриотизма, но вместе с тем – с глубоким осознанием ценности мира, диалога и служения обществу. Вооружённые Силы активно участвуют и в гуманитарной миссии государства. Военнослужащие оказывают помощь населению при стихийных бедствиях, участвуют в ликвидации последствий чрезвычайных ситуаций, вносят вклад в социальные и просветительские проекты. Это укрепляет образ армии как защитника не только границ, но и человеческого достоинства, жизни и благополучия граждан. Важным направлением является и военно-патриотическое воспитание молодёжи. Однако в условиях Узбекистана оно наполняется не агрессивным, а созидательным содержанием – уважением к родителям и учителям, почитанием истории, осознанием долга перед обществом, стремлением быть полезным своему народу. Такой подход соответствует исламскому пониманию служения как формы поклонения – добродетельного деяния во благо людей. Сотрудничество Узбекистана в военной сфере с другими государствами также основывается на принципах миролюбия, добрососедства и предотвращения конфликтов. Это отражает приверженность страны пути стабильности и согласия, что полностью соответствует кораническому призыву к миру и справедливому сосуществованию народов. Вооружённые Силы Республики Узбекистан в современном обществе выполняют не только стратегическую, но и важную духовно-социальную функцию. Они являются опорой мира и стабильности, гарантом спокойной жизни, необходимой для развития науки, образования и религиозно-просветительской деятельности. Национальная армия выступает как гарант защиты тех условий, в которых возможно гармоничное развитие личности, укрепление морали и сохранение традиционных ценностей.  С.Арипов, Преподаватель русского языка Ташкентского исламского института имени Имама Бухари 3

Исломда ватанпарварлик тушунчаси

Ислом дини инсон ҳаётининг барча жабҳаларини қамраб олган мукаммал диндир. У фақат ибодатлар мажмуаси бўлиб қолмасдан, балки инсоннинг жамиятдаги ўрни, оиласига, халқига ва Ватанига бўлган муносабатини ҳам аниқ белгилаб беради. Ана шундай юксак тушунчалардан бири – ватанпарварликдир. Ватанни ҳимоя қилиш, ўз халқи, оиласи ва юрти осойишталигини асраш – эркак кишининг мардлиги, йигитлигини синаб кўрадиган шарафли бурчдир. Ватан – бу фақат ер ёки ҳудуд эмас, балки ота-боболар мероси, аждодлар қони тўкилган муқаддас замин, авлодлар келажагидир. Шу боис ҳар бир соғлом фикрли, иймонли йигит Ватан тақдирига бефарқ бўлмаслиги лозим. Юртимизда туғилиб-ўсган ҳар бир эр йигитнинг Қуролли Кучлар сафида хизмат қилиши – Ватан ҳимоясининг амалий рамзи ҳисобланади. Чегарани қўриқлаш – бу Ватанни қўриқлашдир. Ватанни ҳимоя қилишга ҳар дам тайёр туриш эса ҳар бир Ватан ўғлонининг қалбига сингиб кетган муқаддас ҳиссиёт бўлиши керак. Шу маънода, Аллоҳ субҳанаҳу ва таолодан халқимизнинг порлоқ келажаги, давлатимизнинг равнақи ва осойишталигини сўрар эканмиз, айни пайтда Қуролли Кучларимизнинг қудрати, салоҳияти ва мустаҳкамлигини ҳам дуо қилишимиз лозим. Чунки тинчлик дуо билан ҳам, фидокорона хизмат билан ҳам мустаҳкамланади. Алҳамдулиллаҳ, юртимизда истиқлол шамоли эсганидан буён чорак асрдан ортиқ вақт мобайнида ҳаётимизнинг ҳар бир соҳаси босқичма-босқич ривожланиб келмоқда. Айниқса, ижтимоий соҳада, дину диёнат, илм-маърифат борасида жуда кўп хайрли ишлар амалга оширилди. Жамоатга тўлиб-тошаётган хонақоҳлар, янги қурилаётган ва таъмирланаётган муҳташам масжидлар, диний таълим муассасалари – буларнинг барчаси юртимиздаги тинчлик ва барқарорликнинг ёрқин самарасидир. Аллоҳ таоло бу дориломон кунларда тинч-осуда яшашимизнинг сабабини ҳам очиқ қилиб қўйган: тинчлик, хотиржамлик ва барқарорлик. Бу эса ўз-ўзидан келган неъмат эмас. Бу Ватан сарҳадларини қўриқлаб турган, куну тун сергаклик билан хизмат қилаётган, халқимизнинг тинчлигини таъминлаб турган тинчлик посбонларининг фидокорона меҳнати самарасидир. Улар туфайли биз тоат-ибодатларимизни эмин-эркин адо этяпмиз, фарзандларимизни хотиржам тарбия қиляпмиз. Шу ўринда савол туғилади: ёшларимиз шундай фидокор, Ватанга содиқ бўлиб вояга етиши учун биз, мўмин-мусулмонлар ва юрт фуқаролари нима қилишимиз керак? Бизнинг асосий вазифамиз – ёш авлодни ватанпарварлик руҳида тарбиялаш, уларнинг қалбига Ватанга муҳаббат туйғусини, шу юртда туғилиб-ўсганидан фахрланиш ҳиссини сингдиришдир. Чунки Ватанни севиш – ўз-ўзидан пайдо бўладиган туйғу эмас, у тарбия орқали камол топади. Ватан – инсоннинг туғилган жойи, киндик қони тўкилган замин, болалик ва ёшлик хотиралари сақланган макондир. Инсон таълим-тарбия оладиган, шахс сифатида шаклланадиган жой ҳам Ватандир. Шунинг учун сафарга чиққан инсон қанчалик узоқда бўлмасин, қалби доим Ватан сари интилади, уни қумсайди. Ватанни севиш, унинг равнақи йўлида хизмат қилиш, уни ёмон ниятли кучлардан ҳимоя қилиш, унинг шаъни ва обрўсини юксак тутиш – буларнинг барчаси Аллоҳ таолога бўлган муҳаббатимиздан, У Зотнинг ҳабиби Муҳаммад соллаллоҳу алайҳи васалламга бўлган муҳаббатимиздан келиб чиқади. Зеро, Аллоҳ таоло Ватанга муҳаббат туйғусини инсон фитратига жо қилиб яратган. Бу туйғу фақат инсонгагина хос эмас. Ҳатто ақли йўқ жониворларда ҳам Ватанга ўхшаш ҳиссиёт мавжуд: балиқ сувини, ҳайвон ўз инини, қуш уясини қумсайди. Улар ўз маконини танийди, уни асрайди, зарур пайтда ҳимоя қилади. Демак, ақл-заковат ва тафаккур ато этилган инсонда эса бу туйғу янада юксак бўлиши табиий. Имом Муҳаммад Ғаззолий раҳимаҳуллоҳ бундай деганлар: «Ватаннинг ҳам ҳақлари бор. Унда яшаган инсон тинч-хотиржам, шукрона қилиб яшаши керак. Ватандан узоқлашганда уни соғиниши, Ватан камситилганда ғазабланиши, Ватанга ҳужум қилинганда уни ҳимоя қилиши шу юрт фарзандларининг бурчидир». Албатта, мўмин инсон учун энг...

Инсонларга меҳр муҳаббатли бўлиш, ислом одобидир

Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи ва салламнинг даврларида бир қора аёл масжидни супуриб юрар эди.  У вафот қилганида саҳобалар унинг вафотини унча катта бўлмаган бир иш деб, ўзлари жаноза намозини ўқиб кўмишди. Расулуллоҳ соллаллоҳу алайҳи васаллам унинг вафот этганини эшитгач саҳобаларга дедилар: -Унинг вафот этганини менга айтсангиз бўлмасмиди? Унинг қабрини менга кўрсатинг! - ТИИ Модуль таълим тизими талабаси, Тўрақўрғон туман “Исҳоқхон тўра” жоме масжиди имом-хатиби Жаъфархон СУФИЕВ

Mantiq ilmi nima uchun muhim?

Shu o‘rinda “mantiq ilmini o‘rganish kerak emas”, deyuvchilar tomonidan aytilgan bir shubha va uning javobini zikr qilib o‘tsak. Ular: “Islomning avvalgi asrlarida mantiq ilmi mavjud bo‘lmagan, shunday bo‘lsa-da, mujtahid ulamolarimiz mantiq ilmiga ehtiyoj sezmagan holda dalillar, ta’riflar, ularning shartlari va turlari to‘g‘risidagi barcha ma’lumotni bilganlar. Demak, mantiq ilmini o‘rganish kerak emas”, deya zikr qiladilar. Ushbu shubhaga quyidagicha javob beriladi: “Ha, u zotlar mantiq ilmini o‘rganmaganlar. Ammo, o‘zingiz aytganingizdek, ular biz nazarda tutayotgan ilmlar, ma’lumotlar, ta’rif va dalillarning qanday ekanligi, qanday bo‘lishi kerakligi to‘g‘risida barcha ma’lumotlarga ega bo‘lganlar. Biz “mantiq ilmini o‘rganish kerak”, degan gapimiz bilan, ana shu ma’lumotlarni bilishni nazarda tutayapmiz”. Bu xuddi nahv ilmiga o‘xshaydi. Ma’lumki,...

Qanday qilib olov suv ostida o‘chmaydi?

Qur’on va hadis nuri o‘n to‘rt asrdirki, insoniyatni ilmga, tafakkurga va hidoyatga chorlab kelmoqda. Ilm-fanning turli sohalari birin-ketin kashf etayotgan haqiqatlar esa vahiy yog‘dusining nechog‘lik chuqur va abadiy ekanini yana bir bor yoritib bermoqda. Yer yuzining eng sirli, eng chuqur va eng jim dunyosi – okean tubi. Uning zulmat bag‘rida inson ko‘zi hech qachon o‘zicha kuzata olmaydigan ulkan kuchlar yashirin. Qorong‘u tubda ba’zan yorqin chiroqdek qizil nurlar porlaydi, bug‘, gaz pufakchalari ko‘tariladi va go‘yo suvning o‘zidan olov alangalanayotgandek manzara yuzaga keladi. Bu manzarani ko‘rgan kishi beixtiyor hayratga cho‘madi - Toshkent islom instituti talabasi Munavvaraxon ISLOMIDDIN QIZI
1 2 3 730